Katalin Ladik

Kada je pitaju da pozicionira svoju umetnost, Katalinin odgovor je jasan: „Ja sam pre svega i iznad svega pesnikinja. Stalno težim tome da proširim granice poezije.”

Postupajući ovako, umetnica, pionirka zvuka i performansa, se često nalazila u situacijama da jednako gura i neke druge granice, bilo da su u pitanju muzika, jezik, telesnost ili percepcija. Phonopoetica je jedno od njenih najpoznatijih putovanja u druga postojanja zvuka i značenja. Objavljena 1976. godine, ploča sadrži fonetske interpretacije eksperimentalne vizuelne poezije.

Ladik je kombinovala ritualne vokalne i jezičke elemente sa stenjanjima, uzdasima, vriskom i drugim telesnim oblicima izražavanja, dodajući fragmente odbačenih džez snimaka sa trake koju je pronašla u kanti za smeće u jednom studiju. Dovodeći komunikaciju do ruba – kako Ladikina ploča jasno pokazuje – rađa nove spekulativne forme vokalnog izražavanja i bezbrojne imaginativne mogućnosti.

Katalin Ladik (1942, HU) sebe pre svega smatra pesnikinjom. Kroz svoj rad neprestano pokušava da proširi domete poezije. Kakav god material da koristi, cilj je isti – dočarati poetsku poruku: oglasoviti poeziju njenih glasom, konkretizovati poeziju njenim vizuelnim radovima i kolažima, napraviti multimedijalni poetski performans putem sopstvenog tela. Inspiraciju nalazi u svom multikulturnom okruženju i nasleđu.

Svi Ladikini performansi se zasnivaju na metafori silaska u podzemlje, na ritualu rođenja i postanja, motivu androginosti i distorciji/deformaciji njenog lica. Prikazana lica odražavaju naše unutrašnje ja, maske koje je moguće otkriti u svima nama.

Veza između vizuelnosti, objekata, zvukova i pokreta je osnovna u njenom radu. Ladikinina umetnost je zasnovana na pokretu, transformaciji i promeni u svetu prirode i univerzuma.